U sklopu ovog nacionalnog parka, u severnoj Italiji, u provinciji La Spezia, Liguria, nalazi se pet srednjovekovnih gradića (neko ih još naziva i ribarskim selima) Riomaggiore, Manarola, Corniglia, Vernazza i Monterosso al Mare. Ono što je najvažnije jeste da su uvršteni na UNESCO-ovu listu svetske kulturne baštine 1997. godine. Gradići su jedinstveni po živim bojama fasada - na svakom koraku mogu se videti živopisne kućice pastelnih boja. Autenitčnost predstavlja i način rasporeda gradova, koji leže terasasto po strmim liticama ligurijske rivijere.
Duh italijanskog života
Tokom godina prošlih vekova, meštani su brižljivo gradili kuće na terasastim strmim liticama i brežuljcima, sa čijih se vrhova pruža veličanstven pogled na more. Ova naselja predstavljaju prototip italijanskog stila života. Ulice su uske i strme, kuće skoro spojene. Svuda ima kafića i restorana. U svakom trenutku možete obradovati svoja nepca svežom ribom i ukusnim morskim specijalitetima. U nacionalni park ulazi se vozom, ali kasnije sve obilazite pešice, pa se opremite vodom, kao i pešačkom upornošću. Autom se ne možete voziti od jednog grada do drugog. Gradići su smešteni na brežuljcima, pa da biste došli do svakog od njih, trebalo bi da se popnete uz strme stepenice ili da prilično hodate uzbrdo. Mreža puteljaka za šetnju i specifičan primorski šarm nikoga nisu ostavili ravnodušnim.
Čitav krajolik je pitoreskan i unikatan, i baš zbog svoje jedinstvenosti, spoja čovekovog rada i mašte, i nepokorne, moćne prirode, predstavlja veliku atrakciju za turiste. Šarm ovog mesta predstavlja odsustvo komercijalizacije i modernizacije. Čim kročite u neki od ovih sela, osetićete duh ranijih vremena kada su ljudi živeli spojojnije, sporije i mnogo više u skladu sa prirodom. Možete da obiđete antički kameni dvorac, srednjovekovnu kulu Belforte sa koje puca panoramski pogled na gradić i obalu. Ako "Cinque Terre" posećujete tokom letnjih meseci, možete se okupati na nekoj od različitih plaža.
Kolorit fasada
Često čitamo o tome kako fasade treba da budu neutralnih boja, kako ne bi trebalo previše da štrče u odnosu na komšijske kuće, kako treba mudro pogoditi pravu nijansu i sl. Ipak, meštani ovih sela napravili su “brend” upravo od kolorita svojih kuća. Crvena do žute, roza do narandžaste, ponegde zelena i krem, sve se uklapa uprkos različitosti, i sve izgleda sjajno. Upravo ovakva paleta boja čini ove gradiće zanimljivim, prepoznatljivim, i nimalo depresivnim, čak i kada naiđu hladni i tmurni zimski dani. I druge zemlje bi imale mnogo toga da nauče od Italije, i njenog nacionalnog parka “Cinque Terre”. Pre svega, ne treba se plašiti zanimljivih boja kada su fasade u pitanju. Boje na fasadama ovih kuća zaštićene su UNESCO-om i ne mogu se menjati, kao i bilo šta što se tiče arhitekture. Upravo ovakav jedan nacionalni park predstavlja kulturno nasleđe i prirodno okruženje koje iziskuje posebne mere kojima se štiti i čuva.
Arheološki ostaci na ovoj lokaciji, pojedinačne kuće koje čine jednu nesvakidašnju urbanu celinu, jesu nešto što i dalje teško odoleva tehnološkom napretku i modernim vremenima. Ovakva mesta raj su za oči i dušu svakog čoveka koji želi da upozna drugačiju kulturu i tradiciju, način života, i duh drugog naroda. I dok god ima ljudi koji znaju da ih cene, mesta poput “Cinque Terre” nastaviće da žive i svedoče o duhu ranijih vremena.
